Foto: Predrag Trokicić
Kada kažem scena iz filma „Variola vera“, svi znate na koju scenu mislim. Ona scena, odnosno deo scene od par sekundi u kojoj dr Grujić objašnjava razliku između jedne (pogrdne) reči koja označava ženski polni organ i druge (pogrdne) reči koja označava karakternu osobinu. I time je dat šablon za odbranu upotrebe pogrdnih reči koje vređaju na osnovu roda, seksualne orijentacije, etničke ili nacionalne pripadnosti. „Ne, nisam mislio X kao seksualna orijentacija, mislio sam X kao karakterna osobina.“ Međutim, ostanite malo duže u razgovoru sa tom osobom i ubrzo ćete shvatiti da je linija između „smatram da je osoba Y loša i stoga joj dodeljujem karakternu osobinu X“ i „smatram da sve osobe X dele ovu lošu karakternu osobinu i stoga je dodeljujem lošoj osobi Y“ izuzetno tanka. To je normalno i očekivano. Jer jezik tako funkcioniše. Jezik na taj način oslikava našu stvarnost.
Ali ljudi nisu jedna slamka među vihorove jezika, primorani da se savijaju kako upotreba jezika u tom trenutku nalaže. Jezik je živa stvar i ljudi koji ga koriste imaju moć da ga oblikuju, prilagođavaju i menjaju. Gde ćete bolji primer od reči „ćaci“. Reč koja do januara prošle godine nije postojala, koja je nastala kao rezultat greške i nepoznavanja ćiriličnih slova, apsolutno se odomaćila. I dok je jedni koriste kao uvredu, drugi pokušavaju da je povrate i da joj udahnu pozitivno značenje. Bez većeg uspeha, reklo bi se. Jezik možemo menjati. Možemo menjati kako ga koristimo. I moramo ga koristiti oprezno.
Nalazimo se u prilično teškoj i napornoj situaciji. Fizički i mentalno iscrpljujućoj. Nalazimo se u situaciji gde treba da stanemo oči u oči sa nekim ko nas laže, ko na naše proteste i tvrdnje da je to što izgovara laž, odgovara još većim lažima i klinačkim „e nisam ja, nego si ti“. Samo što je taj neko okupirao državu i njene institucije i nemamo kome da se obratimo za zaštitu i pomoć. Moramo sami. U toj apsolutno očekivanoj i opravdanoj frustraciji okrećemo se onome što znamo. Onome što nam je preneo taj koji laže, krade i kome su ruke krvave – uvredama na osnovu roda, seksualne orijentacije, etničke ili nacionalne pripadnosti. Neko takav ne može da zamisli bilo šta uvredljivije od toga da ga nazovete ženom, homoseksualcem ili Romom, jer je za njega sramotno biti bilo šta od toga. Sve je to deo sistema u kome svi živimo i sve je to deo sistema koji nije u redu. Protiv koga se borimo. Koji u jeziku krije mizoginiju, rasizam, homofobiju. Možemo pokušavati da odvojimo pogrdne reči od karakternih osobina, ali ostaje pitanje, zašto baš te reči za te karakterne osobine.
Ovo nije poziv da budemo pristojni. To je oružje upravo onih čiji sistem želimo da srušimo. Godinama su koristili pozive na pristojnost kako bi sprečili bilo kakav protest. Godinama su se pozivali na dvostruke aršine kojima su navodno izloženi kada bi se neko usudio da ukaže na njihova kršenja zakona, novinarske etike ili moralnih normi. Godinama nas zlostavljaju na sve moguće načine i sada nas proglašavaju nasilnicima jer smo se pobunili. Oni ne zaslužuju pristojnost. Zaslužuju sve moguće pogrdne reči kojih možemo da se setimo. I još neke koje tek treba da izmislimo. Pristojnost zaslužuju žene, Romi, gejevi, lezbejke, Albanci i svi koje se bore protiv tog sistema. Ukazivanje na mizogini, rasistički i homofobni jezik koji se koristi za vređanje ćacadi (još jedna nova reč) nije njihova odbrana. To je odbrana nas i našeg moralnog kompasa.
Ovo nije ni poziv da se ta borba stavi u prvi plan. Ovo je poziv da se preispitamo na koje načine nas je taj sistem protiv koga se borimo korumpirao. Ovo je poziv da se zapitamo zašto nam je važno da saborkinje proglasimo onima koje štete borbi za bolje sutra, samo zato što su pozvale da izbacimo iz upotrebe mizogine uvrede. Zašto nam je važnije da diskreditujemo saborkinje od jednostavne promene jezika koji koristimo. Možda deluje kao preveliki napor u ovim trenucima, ali zaista nije. Dovoljno je slušati saborkinje i saborce koji se ne uklapaju u ono što postojeći sistem označava normalnim i poželjnim. Priznati kada pogrešimo, jer ćemo grešiti, i truditi se da budemo bolji. U seriji „Dobro mesto“, demon Majkl zadužen za vođenje jednog dela lošeg mesta, odnosno pakla, koji vremenom postane saveznik naših junaka i zaljubljenik u ljudski rod, izgovara sledeće: „Nije važno da li su ljudi dobri ili loši. Važno je da se danas trude da budu bolji nego što su bili juče. Pitao si me gde nalazim nadu. U tome je odgovor.“ Zaista je u tome odgovor i nada. Da se danas trudimo da budemo bolji nego što smo bili juče.