Foto: Rade Vilimonović
Kada ova kriminalna vlast bude pala, neko će već napraviti genezu paravojnih kampova od Erduta, preko Kule, sve do Pionirskog parka. Pre svega, biće zanimljivo pratiti sudbinu tzv. komandanata i vojvoda, sve do najnovijeg regrutovanja paravojske iz redova predsednika opština, direktora firmi i upravnika javnih preduzeća. Razume se da bi u tu genealogiju morali da budu uvršteni i nekadašnji funkcioneri SPS-a koji su prvi primenili doktrinu širenja polja borbe, tako što su angažovali robijaše, navijače, diletante iz različitih sfera društvenog i kulturnog života. Tako su formirane paravojne formacije za koje su bili zaduženi tobožnji opozicionari poput Vojislava Šešelja i Dragoslava Bokana.
Od samih početaka, lideri ovih formacija imali su dozvolu za ubijanje i pljačkanje, kako državnih tako i prekograničnih resursa. Niko od njih nikada nije odgovarao ni za šta, ni za jednog ubijenog čoveka, ni za jednu opljačkanu marku, ukradenu ogrlicu, frižider ili rolex. Njihove partije nikada nisu bile zabranjene, niti je bilo ko od njih lustriran. Naprotiv, ulazili su u koalicije sa drugim strankama i bili neprekidno u vršenju vlasti, na različite načine. Na koncu je došlo do stapanja svih ovih struktura u SNS, koji je okupio najveći broj ratnih zločinaca, ubica, dilera, ucenjivača, ratnih profitera, tajkuna, tehnokrata i kulturnih delatnika. Ličnost koja u sebi spaja sve elemente, od ratnog zločinca do naprednjačkog propagandiste zaduženog za veličanje kulta smrti, svakako je Dragoslav Bokan. Član Saveta Filološkog fakulteta, a od juče – predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu.
Šta je strašnije, upitaće se neko. To što je na Filološkom fakultetu ili u Narodnom pozorištu? To što utiče na oblikovanje obrazovnih programa ili što će izvršiti uticaj na repertoarsku politiku nacionalnog teatra? Možda ništa nije tako strašno kao činjenica da trideset godina od genocida u Srebrenici, u političkoj i kulturnoj javnosti Srbije figuriraju ljudi tog profila. Još je strašnija činjenica da je u Srbiji još uvek na vlasti paradigma („sto za jednoga“) koja takve ljude delegira, daje im ovlašćenja da sprovode politiku paravojne formacije koja se nalazi u temelju ovog režima. Bokan je neskriveni eksponent paravojnog kampa kao što je Ćacilend. On ne nosi masku, doduše ima bradu koja ne bi bila problematična kada je on sam ne bi povezivao sa ideologijom krvi i tla. Za razliku od današnje generacije paramilitaraca iz Pionirskog parka, visokih a nepismenih funkcionera SNS-a, on dobro poznaje doktrinu italijanskog fašizma i nemačkog nacizma, ceni njihove implementatore u srpskoj recentnoj prošlosti, klanja se senima Dragoša Kalajića, citira Nikolaja Velimirovića, divi se delu Dimitrija Ljotića. Nisu mu strane ideje Karla Šmita, u dubokoj je sinergiji sa nasleđem Gvozdene garde. Sebe vidi kao vojnika (duboke) države. Zato otvoreno difamira pripadnike nacionalnih manjina u Srbiji, zalaže se za čistotu srpskog etničkog supstrata, zagovornik je neke vrste religijskog misticizma koji bi trebalo srpsku naciju da dovede do duhovnog vaskrsnuća. Bokan je oličenje rasne, kulturne i klasne diskriminacije.
Nakon imenovanja u Savet Filološkog fakulteta, Bokan je otvoreno govorio o svojoj viziji obrazovne i kulturne politike. Rezultati te politike mogu se videti u delovanju nelegitimne Vlade Đure Macuta, ali i njegovih prethodnika. Diskreditovanje pobunjenih studenata, ulična prebijanja, proglašavanje batinaša junacima, zabrana latiničnog pisma, ukidanje plata profesorima, veličanje kulta smrti na državnim komemoracijama, najcrnja kampanja protiv civilnog društva, ukidanje otkupa knjiga (i kontinuirani otkup Legijinih dela), ukidanje najvažnijih pozorišnih, filmskih i muzičkih festivala u Srbiji, porobljavanje medija, naposletku – formiranje paravojnog kampa u centru Beograda.
Ćacilend i Bokan imaju zajednički imenitelj u krvavoj ratnoj prošlosti čiji su oni eksponenti u javnosti. Oni su na istom zadatku: treba da sprovedu čišćenje terena oko Predsedništva, odnosno u javnom prostoru, obrazovnom i kulturnom. Takođe, mogu se posmatrati kao intervencija predsednikovog nesvesnog u stvarnost današnjeg društva. Budući da se u oba slučaja radi o ekstremima, ujedno predstavljaju i slabost njihovog komandanta. Stoga se nikako ne bi trebalo povlačiti pred njima, kao što najavljuju pojedini prvaci Narodnog pozorišta. Niti očekivati odgovore od Vlade koja je donela takvu odluku. Naprotiv, trebalo bi se organizovati u plenum ili zbor zaposlenih u Narodnom pozorištu, koji bi kontinuirano obaveštavao javnost o delovanju nelegitimnog kriminalnog Upravnog odbora.
Trebalo bi imati na umu da je Bokan danas angažovan kao poslednja linija odbrane kriminalnog režima. Umnožavanje njegovih funkcija nepogrešivo ukazuje na to. I tu naprednjacima ne može pomoći ni „agent haosa“ iz Izraela, koji uporno pokušava da kreira sliku polarizovanog društva u Srbiji, kako bi pokazao da nelegitimni predsednik i dalje ima snažnu podršku. Bokanovo imenovanje na čelo UO Narodnog pozorišta pokazuje, međutim, nešto drugo. Da te podrške zapravo nema, zbog čega neminovno dolazi do hipertrofije istih kadrova. Tako je glavni Ćaci tek posle dva i po meseca dobio zamenu na mestu glasnogovornika paraformacije „koja želi da uči“. Darija Kisić Tepavčević, pored upravljanja Torlakom, postaje predsednica UO Instituta za primenu nuklearne energije. Do juče se bavila boračkim pitanjima, u čemu se dodirivala sa dužnostima Bokana i Vulina. Relja Ognjenović, pored upravljanja Republičkim fondom PIO, ima još niz zaduženja. Svi se oni sustiču u Ćacilendu, gde moraju da zaduže čekić i bokser. Neki od njih – i vatreno oružje. I ovo je ne samo njegov kraj, nego i kraj čitave mašinerije kojoj su otkazale kočnice na najvećoj političkoj nizbrdici do sada. Bokan je poslednji balvan ispod točka te skalamerije.