Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Bio je to trenutak na koji je Donald Tramp čekao. Grad pod upravom demokrata: Los Anđeles. Država pod upravom demokrata: Kalifornija. Njegova najpopularnija tema: imigracija. I protesti, sa kojih će se svaki uzgredni incident nasilja beskrajno vrteti na društvenim mrežama. Nema boljeg trenutka za slanje trupa i promociju predsednikovog imidža „žestokog momka“.
Ali Tramp bi trebalo da pazi šta želi. Spektakl nepotrebnog angažovanja 4.000 pripadnika Nacionalne garde i 700 marinaca možda će oduševiti Trapovu Maga bazu, ali većina ostalih građana će samo pobesneti zbog njegovih otvoreno autokratskih poteza. Umesto da potisne proteste on ih podgreva, ne samo u Los Anđelesu već širom Amerike. Još uvek nije došlo do masovne mobilizacije koju takva represija izaziva u drugim zemljama, ali je prava priroda Trampove vlasti postala očigledna.
Okružen ulizicama i istomišljenicima Tramp izgleda nije svestan koliko preteruje. Imigracija je njegova glavna tema, ali problem je daleko složeniji nego što on misli. Mnoge Amerikance uznemirava veliki broj imigranata koji prelaze južnu granicu, ali ogromna je razlika između jačanja granične kontrole i racija po kućama i radnim mestima imigranata.
Trampova administracija je naložila agentima Službe za imigraciju i carine (Immigration and Customs Enforcement – ICE) da deportuju 3.000 ljudi dnevno. Ali priliv novih imigranata preko granice je praktično zaustavljen, pa više nije lako postići zadatu masovnost vraćanja tek pristiglih ljudi. Zato su agenti ICE-a sada krenuli u poteru za ilegalnim imigrantima širom zemlje. A pošto provera svake osobe sa krivičnim dosijeom ili nalogom za deportaciju – što su manje kontroverzni slučajevi – zahteva mnogo vremena, ICE sprovodi nasumične racije loveći imigrante bez urednih papira na mestima njihovog okupljanja.
Procenjuje se da u SAD živi 14 miliona nedokumentovanih imigranata. Prema analizi iz 2017. godine, dve trećine njih živi u Americi deset godina ili duže. Oni su većinom zaposleni, plaćaju porez i imaju porodice, a supružnici i deca su im često američki državljani. To su Amerikanci po svemu osim po svom pravnom statusu. Njihovo proterivanje iz zemlje razdire porodice i zajednice.
Da nema ovakve imigracione politike Vašingtona, tim dugogodišnjim stanovnicima Amerike odavno bi bilo omogućeno da regulišu status. Ako većina krivičnih dela zastareva posle pet godina, čime zakon priznaje da ljudima u nekom trenutku treba omogućiti da nastave sa svojim životima uprkos prestupima iz prošlosti – zašto se ne uvede rok zastarevanja za proterivanje zbog ilegalnog ulaska u zemlju?
Ovaj predlog ima sve veću podršku javnosti. Trampove racije po kućama i radnim mestima imigranata menjaju odnos ljudi prema ilegalnoj imigraciji, jer pokazuju svu nepravdu narušavanja života koje su imigranti izgradili u Americi. Čak i neki republikanski poslanici upozoravaju da je Tramp preterao.
Nije čudo što su racije izazvale proteste. Tramp je uzvratio na sebi svojstven način: prekomernom i nezakonitom upotrebom sile. Gradske vlasti su sasvim lepo mogle da izađu na kraj sa protestima u Los Anđelesu. Guverner Kalifornije Gevin Njusom optužio je Trampa da „pravi pozorište umesto da brine o javnoj bezbednosti“. Nacionalna garda, a naročito marinci, bili su nepotrebni. Tramp ih je mobilisao samo da bi pokazao svoju moć.
Nijedan američki predsednik nije angažovao Nacionalnu gardu u nekoj državi bez zahteva njenog guvernera još od 1965, kada je Lindon Džonson naredio Nacionalnoj gardi Alabame da zaštiti učesnike marša za građanska prava crnih ljudi od guvernera Džordža Volasa koji je bio pristalica segregacije. Danas, u tužnoj parodiji tog istorijskog trenutka, Tramp je poslao Nacionalnu gardu Kalifornije na ljude koji protestuju protiv njegove okrutne imigracione politike.
Što se tiče marinaca, američki zakon zabranjuje raspoređivanje vojnih trupa u policijske svrhe, osim u slučaju oružane pobune. Tramp demonstrante naziva „pobunjenicima“, njegov ministar odbrane tvrdi da je reč o „ustanku“, ali te tvrdnje su farsa. Tramp se poziva na još jednu lažnu „vanrednu situaciju“ kako bi opravdao preuzimanje vanrednih ovlašćenja.
Zabrana vojsci da vrši policijske poslove zasnovana je na zdravom razumu. Vojnici su obučeni za rat, u kome pucaju da bi ubili protivničke borce. Policiji je dopušteno da puca samo u krajnjem slučaju sprečavanja neposredne smrtonosne pretnje. Tražiti od vojske da obavlja policijski posao ravno je dozvoli za svaku vrstu brutalnosti. A Tramp to dodatno podstiče dehumanizacijom demonstranata kao „životinja“ i „stranih neprijatelja“.
Tramp je prekršio tabu angažovanja vojske u demonstracijama. To izaziva opravdani strah od dalje eskalacije kada se protesti neizbežno prošire. Takva prilika mogla je biti vojna parada u Vašingtonu povodom 250. godišnjice američke vojske – i Trampovog 79. rođendana. Vojni zvaničnici su izrazili zabrinutost da bi ova parada „mogla da deluje kao da vojska slavi obračun sa Amerikancima“. A Tramp baš to i želi.
Da stvar bude gora, zapretio je svima koji se protive njegovoj militarističkoj ekstravaganciji: „Oni koji protestuju suočiće se sa veoma velikom silom.“ Da li se to odnosi i na mirne demonstrante? Šta je sa Prvim amandmanom? Za Trampa koji je ušao u režim kršenja ustava to su nebitni detalji. Tokom njegovog prvog mandata, „odrasli“ iz njegove okoline bili su u stanju da obuzdaju njegove najopasnije tendencije. Ovoga puta okružen je samo tvrdokornim lojalistima. Ministar odbrane Pit Hegset je branio raspoređivanje vojske u Los Anđelesu i teško je zamisliti da će se odupreti nekoj sledećoj skandaloznoj ideji koja bi Trampu mogla pasti na pamet.
Trampovo šepurenje s vojskom je novi momenat u njegovoj autokratskoj taktici. Kao što je napadao sudije, advokate, novinare, univerzitete, izabrane funkcionere i druge potencijalne kontrolore svoje vlasti, tako sada napada američku javnost. Protesti su važno sredstvo obuzdavanja lidera koji zloupotrebljavaju moć. U mnogim zemljama odigrali su presudnu ulogu u razvoju demokratije. Trampove pretnje vojskom predstavljaju pokušaj da se ta mogućnost ograniči. Naravno, on još uvek nije izgradio autokratiju. Ne treba preterivati, jer to može demoralisati građane i umanjiti značaj otpora. Ali treba notirati nelegalnost Trampovih poteza u Los Anđelesu i biti svestan njegovog šireg plana. Opasnost ne preti od demonstranata, već od Trampa.
Autor je bivši izvršni direktor Human Rights Watcha i gostujući profesor na katedri za međunarodne odnose na Prinstonu. Poslednja knjiga: „Righting Wrongs: Three Decades on the Front Lines Battling Abusive Governments / Ispravljanje nepravde: Tri decenije borbe protiv nasilne vlasti“.
The Guardian, 12.06.2025.
Prevela Milica Jovanović