Beograd, 21.5.2025, foto: Peščanik
Postoji li naziv za konstitutivni nered u kom živimo već neko vreme? Kako pravnici, ili bar sociolozi, opisuju to kad predsednik republike pozove na blokadu sudova sa zahtevom da se iz pritvora oslobode četvorica režimskih „junaka“ osumnjičenih za brutalan napad na redarku studentskih protesta – u inat građanima koji sudove blokiraju u znak protesta zbog nezakonitog pritvora aktivista? Ko je pozvan da razreši zbunjenost oko toga ko ima pravo na protest, a ko na silu?
Možda teorija državne uprave ima nešto da kaže o opštinskim vlastima koje novcem iz budžeta plaćaju privatno obezbeđenje da opozicionim odbornicima onemogući učešće na sednici. Kakav to red u državi uvode maskirani batinaši koje pobunjena javnost sumnjiči ne samo za nekažnjeno fizičko nasilje, već i za mnoge oblike tzv. crnih operacija za račun službi odmetnutih od zakona.
Vlasti tvrde da su za nered krivi pobunjeni građani jer sprovode „obojenu revoluciju“. Ovaj izraz popularizovan je svojevremeno u zapadnim medijima da opiše uličnu odbranu izborne volje građana u nestabilnim, tranzicionim demokratijama pretežno istočne Evrope. Tamo gde te odbrane nisu uspele, ili su kasnije bile revidirane – kao u slučaju Srbije, uskraćene za 6. oktobar – izraz se koristi u pežorativnom i vrlo pretećem tonu. U tabloidnom produžetku države, optužba za obojenu revoluciju postala je sinonim za državni udar, pokušaj nasilnog svrgavanja vlasti, u organizaciji mračnih spoljašnjih sila. Te sile su i teritorijalno i politički „spoljašnje“: ili su stranci ili su domaći izdajnici. Konačni cilj im je uništenje Srbije kao takve.
Pobunjeni građani znaju da to nije istina, naprotiv. Srbiju, onakvu kakva je definisana u Ustavu, uništava svakodnevna demontaža sistema smišljenog da drži pod kontrolom ljude koji na slobodnim izborima dobiju mandat da upravljaju ogromnim svotama novca i životima miliona ljudi. Politikolozi su tu razgradnju imenovali kao državni udar iznutra, iz same unutrašnjosti ustavnog poretka, a sprovode ga zapravo ljudi zaduženi da taj poredak brane. Ili sa vrha, od ljudi kojima smo delegirali praktično svu institucionalnu moć.
Skovan u Latinskoj Americi, autoudar (šp. autogolpe) poslužio je kao okvir za razumevanje „fuhimoraze“1 – nasilnog zauzimanja državnih institucija koje je, uz pomoć vojske, u aprilu 1992. preduzeo tada aktuelni predsednik Perua, Alberto Fuhimori.
Ključna razlika u odnosu na „tradicionalni“ puč leži u akterima i njihovim namerama: dok coup d’état sprovode ljudi izvan izvršne vlasti, mada mogu biti deo državnog aparata (pripadnici vojske ili policije), sa željom da svrgnu postojeći režim i preuzmu upravljanje državom, autoudar sprovodi sama izvršna vlast, funkcioneri koji su legalnim putem došli na položaj, ali nastoje da ga zadrže nelegalnim sredstvima.
Iz relativnog zaborava, ovaj koncept je u središte pažnje vratio spektakularni juriš Trampovih šamana na Kapitol, američki savezni parlament, na dan kada su poslanici oba doma Kongresa prebrojavali elektorske glasove da bi i formalno proglasili pobedu Džoa Bajdena na predsedničkim izborima dva meseca ranije. U prvim izveštajima, američki mediji su napad od 6. januara 2021. opisivali kao „nerede“ ili „ustanak“, u zavisnosti od političkih sklonosti redakcije, ali su pravnici i istoričari uskoro ponudili adekvatniji izraz: bio je to pokušaj „državnog udara odozgo“.
U zavisnosti od režima koji mu je na meti, tradicionalni puč teoretski ostavlja prostor za demokratsku tranziciju, planiranu ili slučajnu. Istorijski primer je portugalska Revolucija karanfila, pod kodnim nazivom Operacija istorijski zaokret (Operação Viragem Histórica), u kojoj je svrgnuta diktatura Nove države (1933-1974). Raspuštena je tajna policija, oslobođeni su politički zatvorenici i pokrenut je proces povlačenja Portugalije iz prekomorskih kolonija. Revolucionarni poduhvat, naravno, nije bio nimalo brz ni lak, pa ni pošteđen loših odluka. Međutim, autoudar ili državni udar sa vrha, po svojoj prirodi predstavlja eskalaciju autoritarne vlasti, kroz zauzimanje ili ukidanje državnih institucija.
Dakle, za razliku od državnog udara koji dolazi izvan i nasuprot pravnog poretka u državi, autoudar se javlja iznutra, često kroz formalno legalne mehanizme koje vlast koristi da bi demontirala ograničenja nad vlastitim delovanjem. Kako primećuje profesor prava Danijel Hemel, „ustav može zabraniti autoudare, ali takva zabrana ne bi značila mnogo jer autoudar, po definiciji, podrazumeva uzurpiranje ustava“. Drugim rečima, problem sa autoudarom nije samo u kršenju pojedinačnih normi, već u tome što ga sprovodi akter kojeg sam izvor pravnog poretka – ustav – obavezuje da ga štiti. Kada izvršna vlast počne da koristi ustav selektivno ili ga sistematski zaobilazi, pravo prestaje da bude mehanizam ograničavanja moći i postaje instrument njene legitimacije. Zato je autoudar teže preokrenuti u demokratskom pravcu – jer ne ruši sistem spolja, već ga podriva iznutra, često pod formalnim okriljem zakonitosti.
Ovakva postavka – formalna zakonitost i suštinska uzurpacija – podrazumeva da autoudar nije samo iznenadni nasilni prekid, već i produženo podrivanje ustavnog poretka. Recimo, kostimirane pristalice u očajničkom pokušaju da spreče primopredaju vlasti, u pretpostavljenom dosluhu sa Trampom i saučesnicima, primer su pokušaja jednog iznenadnog, spektakularnog rušenja ustavnog poretka s vrha. Trampov drugi mandat više liči na strpljivu, postepenu demontažu.
Koncept državnog udara se onda može raslojiti na dva idealnotipska oblika. Prvi podrazumeva iznenadne, često nasilne pokušaje koncentracije moći u rukama izvršne vlasti, koje karakteriše nedvosmislen i otvoren raskid sa ustavnim poretkom. Uzoran primer je autoudar predsednika Perua Alberta Fuhimorija 1992. godine, kada je uz podršku vojske raspustio parlament i sudstvo. Od novijih, beleži se organizovani napad Bolsonarovih pristalica na državne institucije u Brazilu u januaru 2023. Mada se odigrao osam dana posle inauguracije novog predsednika, smatra se da je napad bio manifestacija neuspele strategije podrivanja izbornog procesa pokrenutog dok je Bolsonaro još bio na vlasti. Protiv bivšeg predsednika Brazila zimus je podignuta optužnica koja ga tereti da je sa saradnicima planirao nasilne akcije kako bi ostao na vlasti uprkos izbornom porazu.
Jedan krajnje bizaran primer propalog pokušaja autoudara u jednokratnom incidentu, odigrao se krajem 2024. u Južnoj Koreji, čiji je predsednik u televizijskom obraćanju proglasio vanredno stanje i pozvao vojsku da preuzme upravljanje državom. Događaj se dovodi u vezu sa ranijim porazom njegove stranke na parlamentarnim izborima i rastućim pritiskom zbog navoda o korupciji. U svom obraćanju, međutim, Jun Suk Jeol se pozvao na bezbednosne pretnje iz komunističke Severne Koreje za čije interese, navodno, rade i domaći kritičari njegove vlasti. Parlament je reagovao iste noći i opozvao predsednika, a stvar je zatim preuzelo pravosuđe pa je optužen za pobunu.
Drugi, „meki“ tip državnog udara s vrha izbegava pojačanu pažnju javnosti. Odvija se polako, kroz postepenu i pravno pokrivenu eroziju demokratskih institucija, bez naglog raskida sa ustavnim poretkom. Za razliku od nasilnih i iznenadnih pokušaja koncentracije moći, ovo je legalistički proces u produženom trajanju, gde izvršna vlast koristi formalne procedure – od izmena zakona do postavljanja politički lojalnih kadrova u ključne institucije države – kako bi sistematski oslabila kontrolne mehanizme. Karakteristike ovog oblika autoudara su odsustvo spektakla i privid zakonitosti.
Jedan od drastičnih primera u ponudi je Putinova ustavna reforma iz 2020. i ukidanje ograničenja broja predsedničkih mandata, čime mu je omogućeno da ostane na vlasti do 2036. godine. Iako je procedura sprovedena glasanjem u parlamentu i potvrđena na referendumu, u osnovi je značila demontažu jedne ustavne barijere. Upečatljiv je i slučaj Mađarske pod Viktorom Orbanom čija je stranka Fidesz, tokom više uzastopnih mandata, postepeno obesmislila osnovne demokratske mehanizme sistematskim promenama zakona, izbornih pravila i medijskog okruženja. U toj varijanti pritajenog ili mekog autoudara, premda država formalno zadržava višepartijski sistem, politička konkurencija je u velikoj meri neutralisana, a institucije svedene na produženu ruku izvršne vlasti.
Eufemizmi na koje smo navikli popularizovani su baš na primerima nalik Mađarskoj: iliberalna (neslobodna) demokratija, izborna autokratija, hibridni režim. Jedan interpretativni okvir postavila je američka politikološkinja Nensi Bermeo na primeru Erdoganove Turske pre 2016. i opisala ga kao postepeno širenje ovlašćenja izvršne vlasti (executive aggrandizement). To je postepena „institucionalna promena koja se ili iznosi na glasanje ili je proglašava legalno izabrani funkcioner vlasti – što znači da se promena može uokviriti kao ishod demokratskog mandata“.
Savremena Turska je posebno zanimljiv slučaj sa elementima obe vrste autoudara, uz jedan tradicionalni coup d’état u pokušaju. Redžep Erdogan je na vlasti duže od dve decenije; premijer je bio od 2003. do 2014. godine, kada prelazi na funkciju predsednika koju obavlja i danas. Posle neuspelog vojnog puča 2016, režim je proglasio vanredno stanje i sproveo masovne čistke u pravosuđu i akademiji, preuzimajući ovlašćenja koja mu u redovnom poretku ne pripadaju. Zatim se prešlo na dugoročne strategije: kada je vanredno stanje okončano posle dve godine, izvršna vlast je izmenama zakona zadržala veća ovlašćenja. Ustavnim referendumom 2017. ukinut je parlamentarni i uveden predsednički sistem, uz dodatnu koncentraciju moći u rukama izvršne vlasti.
Možda se u ovim okvirima može razmotriti i Srbija u kojoj, uprkos brojnim nasilnim ispadima i kršenjima zakona koje zarobljeno pravosuđe sistematski ignoriše, izvršna vlast nije pokazivala znake tvrdog, klasičnog autoudara. Mnoštvo incidenata iz najnovije faze eskalacije i dalje ostaje u bezbednoj sivoj zoni zahvaljujući maskiranim napadačima, privatnom obezbeđenju, slučajnim prolaznicima ili službenicima javnih preduzeća – koji igraju ulogu autentične reakcije, bez neposrednih veza sa režimom ili uz navodno autonomnu motivaciju.
Izgradnja „hibridnog režima“ u Srbiji može se posmatrati kao rezultat dugotrajnog i sistematskog podrivanja ustavnog poretka, svakoga dana po malo. Normalizacija vanrednog stanja bez njegovog formalnog proglašenja do sada je služila dugoročnom oblikovanju institucionalnih refleksa u skladu s voljom centra moći, u čijim se rukama koncentrišu sve veća ovlašćenja. Međutim, ako posumnja da više nije u stanju da obdelava samog sebe, sistem će posegnuti za spektaklom.