Novi Sad, foto: Vedran Bukarica
Generacija koja se pobunila protiv autoritarnih vladara
Uprkos različitim organizacionim strukturama i političkoj dinamici, protesti u Srbiji i Turskoj otkrivaju nekoliko ključnih sličnosti u tome kako mladi ljudi reaguju na eroziju demokratskih normi.
U oba konteksta, izvorni okidači protesta – mada različiti – oslobodili su daleko dublje frustracije ukorenjene u strahu od budućnosti. U Srbiji, urušavanje nedavno renovirane nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, kada je poginulo 16 ljudi, smatra se tragičnom posledicom korupcije i nemara, i poslužilo je kao katalizator pokreta zasnovanog na zahtevima za odgovornošću i transparentnošću. U Turskoj, poništavanje univerzitetske diplome gradonačelnika Istanbula i njegovo kasnije hapšenje doživljeni su kao još jedan politički motivisan pokušaj da se eliminiše demokratska opozicija. Ovi događaji u obe zemlje razotkrili su da među mladima postoji duboka zabrinutost da njihova prava, budućnost i demokratski procesi kao takvi podležu sve jačoj autoritarnoj kontroli.
Usledile su snažne građanske pobune. Studenti iz Srbije su izgradili nestranački, autonomni pokret. Svesno su izbegli veze sa političkim partijama, pozicionirajući se kao moralni akteri sa legitimitetom ukorenjenim u građanskoj odgovornosti. Njihov miran i kreativan otpor – koji simbolišu ćutanje u znak sećanja na žrtve tragedije na železničkoj stanici, blokade univerziteta i akcije fizičke izdržljivosti poput hodanja i vožnje biciklima na duge staze – bio je i emocionalno rezonantan i politički delotvoran. Takav model samoorganizacije pružio je osećaj autentičnosti koji je pomogao da se mobiliše šira društvena podrška.
Dok je proteste u Turskoj inicirala glavna opoziciona Republikanska narodna partija (CHP), ključan je bio prkos studenata pred policijskom represijom. Prekretnicu su označile njihove akcije na univerzitetskim kampusima, naročito trenutak kada su probili policijske barikade uprkos fizičkom nasilju. Ovaj čin hrabrosti odjeknuo je daleko izvan univerzitetskih krugova, razbijajući dugotrajnu atmosferu straha i inspirišući šire segmente društva da izađu na ulice. Hrabrost studenata transformisala je stranačku mobilizaciju u širu građansku pobunu.
Ipak, ima uočljivih razlika. U Srbiji je studentski pokret zadržao striktno građanski karakter, odupirući se svakom obliku institucionalnog preuzimanja. To je obezbedilo široku podršku javnosti, ali je ostavilo pokret bez formalnog političkog uticaja. Studenti su 5. maja zatražili vanredne izbore obznanjujući da režim nema nameru da ispuni njihove zahteve, a da funkcionalne institucije nisu moguće dok režim drži vlast. Nasuprot tome, protesti u Turskoj imaju direktnu institucionalnu vezu kroz CHP, što im daje jači organizacioni kapacitet, ali ih i čini izloženijim represiji države i političkoj polarizaciji.
Reakcije državnih organa takođe su se razlikovale po obimu i intenzitetu. U Turskoj je vlast primenila grubu represiju – masovna hapšenja, policijsko nasilje i zabrane kretanja i informisanja. Privedeno je više od 1.100 osoba, a ograničenja interneta i prekidi javnog prevoza služili su za suzbijanje mobilizacije građana. Predsednik Erdogan je proteste predstavio kao čin destabilizacije u organizaciji opozicije. Mada se u Srbiji odgovor države zasnivao na diskreditaciji pobune, nadzoru i zastrašivanju, došlo je do zabrinjavajućeg pomaka – po prvi put nakon mnogo godina, građani se bez pravnog osnova pritvaraju zbog političkog aktivizma, što je obnovilo staru praksu progona političkih neistomišljenika. Neki uhapšeni su već mesecima u pritvoru, što je pouzdan znak eskalacije državnog nasilja.
U osnovi oba pokreta, međutim, leži zajedničko generacijsko odbijanje da se ćuti pred nepravdom. I u Srbiji i u Turskoj, studenti ne reaguju samo na konkretne incidente, već osporavaju dublje strukturalne pojave: eroziju poverenja u institucije, koncentraciju moći i sve manje prostora za učešće građana u demokratiji. Njihova mobilizacija označava generacijski poziv na odgovornost, dostojanstvo i pravo da oblikuju svoju budućnost.
Značajan razvoj događaja predstavlja pojava neformalne prekogranične saradnje. Studenti iz Srbije postali su izvor ohrabrenja za mlade u Turskoj, koji su sa divljenjem posmatrali njihov miran, uporan aktivizam. Zauzvrat, srpski studenti su prihvatili simbole sa protesta u Turskoj, kao što je razigrani i subverzivni Pikaču demonstrant, naglašavajući kulturnu i emocionalnu rezonancu između dva pokreta. Iako bez formalnih veza, ovi protesti pokazuju kako građanska energija i njene strategije prelaze nacionalne granice, kao i autoritarne taktike koje im se suprotstavljaju.
Dok studenti iz Srbije pokušavaju da iznesu svoju borbu na međunarodnu scenu kroz simbolične postupke kojima skreću pažnju evropskih institucija – poput vožnje biciklom od preko 1.300 kilometara do Strazbura i ultramaratona do Brisela – njihove kolege u Turskoj suočavaju se sa strukturnim ograničenjima. Restriktivni vizni režim je delotvorno ograničio studentski aktivizam na nacionalni teren. Ovaj kontrast naglašava dublju asimetriju u pristupu transnacionalnoj solidarnosti i vidljivosti, gde pravo na slobodno kretanje postaje političko oruđe koje može da omogućili ili da ometa globalni uticaj lokalnog otpora.
U obe zemlje, studentski protesti odražavaju obnovljeno razumevanje demokratije – ne samo kao sistema izbora i institucija, već i kao proživljeno, participativno iskustvo. U Srbiji studenti zahtevaju pravdu i transparentnost u društvu koje je još uvek opterećeno nerešenim istorijskim traumama i dugotrajno zarobljenom državom. Studenti u Turskoj ustaju protiv sistemske represije u državi u kojoj je kriminalizovano svako neslaganje sa vlastima. Zajednička nit je jasna: ovi pokreti predstavljaju generacijsku deklaraciju da javni život više neće biti diktiran strahom.
Pogled u budućnost
Mada je neizvesno da li će protesti u Srbiji i Turskoj dovesti do neposrednih političkih promena, jedan ishod je nesporan: nova generacija je našla svoj glas. Njihova spremnost da se suoče sa moći, povrate javni prostor i afirmišu demokratske vrednosti najavljuje suštinsku promenu u političkom pejzažu obe zemlje.
Sa stanovišta politike, ovi pokreti zaslužuju priznanje, podršku i zaštitu. Obe vlade se moraju smatrati odgovornima za suzbijanje mirnih protesta, dok međunarodni partneri – posebno Evropska unija – treba da priznaju demokratske težnje mladih u ove dve države. Podrška civilnom društvu, braniteljima ljudskih prava i nezavisnim institucijama mora biti ojačana, a mehanizmi za uključivanje mladih u proces donošenja odluka prošireni.
Jednako je važna i potreba za prekograničnom solidarnošću i razmenom znanja. Kao što autoritarni režimi dele taktike, demokratski akteri takođe moraju deliti strategije, alate i moralno ohrabrenje. Studentski pokreti u Srbiji i Turskoj nas podsećaju da demokratija nije isključivi domen političkih elita – ona živi i umire među građanstvom koje odlučuje da dela ili ne.
Jedno je sigurno: mladi su stupili na scenu.
Prevela Milica Jovanović