Foto: Fantagraphics
Odmah da kažem, od šest epizoda – kaže se, ali treba se nadati da je to samo konvencija i da drugih ipak neće biti – prve sezone argentinske serije „Eternaut“ na Netflixovoj platformi, odgledao sam tri. I na pola ekranizovane priče odustao. Nije stvar samo u tome da serija nije dobra i da su prve tri epizode tako spore da su gotovo neprohodne/negledljive – u toj meri da sam pomislio da bi bilo bolje da su snimili radio drame, a ne TV seriju, jer se pola vremena u svakoj epizodi (traju od 45 minuta do sat) događaji odvijaju u mrklom mraku (što je inače svojstveno mnogim Netflixovim produkcijama: je l’ štednja, je l’ stil, teško je reći).
Najveći je problem u predlošku za seriju: crtani roman „Eternaut“ je izvanredno delo sam po sebi, a još većim ga čini opus i sama biografija njegovog autora, scenariste Hectora Germana Oesterhelda, te istorijski kontekst u kome je nastao i u kome i dalje uporno i vrlo živo postoji.
Dakle, napraviti seriju tobože po „Eternautu“ i ponuditi publici ono što smo videli u prve tri epizode, čisto je skrnavljenje originalnog Oesterheldovog rada. Jeste, teške reči. Pre nego što ih pri kraju objasnim, da kažem još i da je pre sedemdesetak godina tu Oesterheldovu priču nacrtao Francisco Solana Lopez: taj vizuelni segment je tada bio svakako slabiji od same priče, a i sada je.
Ali, kada se danas pogleda serija, zaključak je neminovan – i Lopez je uradio odličan posao. Crtež je jasan, kadrovi su logični, i tamo gde je to potrebno – u pravoj meri dramatični. I sve se jasno vidi, baš sve, iako u priči imamo posla s gotovo nezamislivim stvarima, na šta ćemo se takođe vratiti.
Možemo pokušati da izvučemo seriju samo na jedan način i pod jednim uslovom – da je vidimo kao samostalnu priču nastalu prema centralnom motivu Oesterheldovog „Eternauta“. Jednom smo već govorili o zloupotrebi čuvenih predložaka (stripova, romana, video igara, čega god…) u komercijalne svrhe plasiranja vizuelne robe na platformama poput Netflixove.
Pričali smo tada o Lindelofovoj zloupotrebi slavnih „Watchmena“ Alana Moorea. Ponoviću isti argument: mogla se Netflixova argentinska serija nazvati drugačije, moglo je na njenom početku stajati da su za priču iskorišćeni motivi iz sedam decenija starijeg stripa, e da bismo je gledali kao samostalno delo i o njoj sudili mimo svega što znamo o „Eternautu“. Nije se desilo.
A da jeste, onda bismo – kao recimo i Mike Hale u jednom od prvih prikaza serije u The New York Times – rekli da je to u žanrovskom smislu standardna postapokaliptična priča, u kojoj bi u jednom trenutku, kao u stripu, trebalo da se pojave i popularni zombiji, sve na tragu „The Last of Us“ ili „Walking Dead“. Svet pustoši nepoznata ili natprirodna sila. Preživeli pokušavaju da obnove zajednicu u ruševinama i iznova započnu kakav-takav život.
Od preživljavanja, brzo se stiže do potrebe da zajednica bude i politički funkcionalna. Kako priča odmiče, postaje jasno da je razorna spoljna sila zapravo manje pogubna od slabosti (moralnih, intelektualnih, telesnih) samih ljudi. Priča o preživljavanju tada postaje priča o tome možemo li se promeniti i postati bolji nego što jesmo. A sama apokalipsa, odnosno razaranje, jeste u stvari metafora za doslovno otkrovenje da smo sami bili tako loši da nam se svet morao raspasti.
U još jednom ranom prikazu serije „Eternaut“ upravo se na tome insistira – priča prikazuje argentinsko društvo danas, pod udarom nepoznate, vanzemaljske sile, a u njoj prepoznajemo reference i na nedavnu i na malo dalju argentinsku prošlost: istorijske lomove, diktature, masovne državne zločine, oštro podeljene žitelje Argentine… dok za sada na kraju tog niza stoji i tekući trumpovski živopisan predsednik Javier Milei (pobedio na izborima 2023, taman kada je počela da se snima serija).
Tako razbijeni, u fikcionalnoj priči autora serije Bruna Stagnara (i on zaista jeste autor te svoje priče: s Oesterheldovom ona zapravo nema mnogo veze), žitelji Buenos Airesa traže način da se odupru i da prežive katastrofu. U prve tri epizode to im baš ne polazi za rukom, a sve zbog, kako smo rekli, nesrećnog nasleđa nedavne i malo dalje prošlosti.
Jeste, sve sama opšta mesta, možda samo s jednom dobrom scenom koja uspeva da na upečatljiv način predoči moralne dileme žanra postapokalipse. I „Walking Dead“, a „The Last of Us“ posebno, u tom su smislu daleko, ali baš daleko bolje elaborirane od televizijskog „Eternauta“.
Sve što smo do sad rekli o seriji gotovo da nema nikakve veze s njenim genijalnim predloškom. U originalnom „Eternautu“ sve je drugačije. Oesterheld je priču zamislio, a Lopez ju je nacrtao krajem pedesetih godina 20. veka. U vremenu svog nastanka, ovaj crtani roman bio je – recimo to tako – uspela žanrovska priča (čistunci bi rekli žanrovski trash, to jest petparačko smeće, i grdno bi pogrešili) o najezdi vanzemaljaca na Zemlju.
Sticajem okolnosti, junaci priče, oni čije sudbine pratimo dok se opiru okupaciji, žive u Buenos Airesu. U tom trenutku, krajem pedesetih dakle, geografska odrednica nije previše važna (ako se izuzme priča o kolonizaciji, ali ni ta priča nažalost nimalo nije lokalno specifična) za ono što gledamo i čitamo: ona će to postati s vremenom.
Ali, ono što izgleda kao uspeli petparački žanrovski poduhvat, preobraziće se bezmalo u tragičnu priču o pokušaju ne samo da se živi slobodno, nego i da se drugima saopšti istina koju oni (još) ne mogu da vide i shvate. U tom smislu, najbliži rod Oesterheldovom glavnom junaku i naratoru biće ni manje ni više nego Eshilova tragična proročica Kasandra: iako je sve mogla da vidi u budućnosti, niko je nije slušao.
Za razliku od autora serije, Oesterheld neće gubiti vreme na to da predstavi zajednicu u raspadanju i nestajanju, niti da elaborira razloge za to. Razloge smo znali onda kao i danas. Naprotiv, Oesterheld mimo očekivanja žuri da pokaže kako se ostaci zajednice, sami njeni preživeli članovi, organizuju i spremaju da pruže otpor.
U tom smislu, Oesterheldova priča jeste epska u punom smislu te reči, uključujući tu i njegove epske junake, i one glavne i one sporedne, koji se pojave nakratko i zablistaju svojom ljudskošću i hrabrošću. Da bi u jednom neočekivanom zaokretu, Oesterheld svoju priču podigao na metafizički nivo i potom je preobrazio u tragediju.
Njegov glavni junak, sticajem okolnosti, uspeće da uđe u svemirski brod vanzemaljaca, gde će otkriti priču o osvajanju – ili prikladnije zemaljskim okvirima, o kolonizaciji. Zemlju nije došla da osvoji/kolonizuje jedna vanzemaljska rasa. Naprotiv, reč je o više rasa koje se dele prema svojim moćima u strogoj rasnoj hijerarhiji. Oesterheld kao da hoće da kaže da je borba za moć, dominacija i potčinjavanje ne samo zemaljski, ljudski usud, nego je to poredak na snazi u čitavom univerzumu.
Samo što nije to rekao, nego, naprotiv, nešto sasvim drugo: ljudi su posebni po tome što mogu da se odupru dominaciji barem na dva načina – ili tako što će se pobuniti protiv dominacije ili tako što će odbiti da dominiraju. To nas čini ljudima, kao da viče, urla iz svog stripa humanista i prosvetitelj, a iskreni, u jednom trenutku i militantni levičar Oesterheld.
Da bi se priča ponovo okrenula: posle epskog i metafizičkog, dobićemo i tragični zaokret. Oesterhelda, koji se kao narator pojavljuje i u samom stripu naprosto nema ko da – čuje. U svojoj prvoj inkarnaciji, Oesterheldov narator se vraća kroz vreme u doba par godina pre najezde vanzemaljaca. On tačno zna šta će se dogoditi, pronalazi junake svoje priče kao obične osobe iz susedstva buenoaireskog predgrađa, i pokušava da im kaže šta ih tačno čeka, ali ništa od toga: za njih je to nepoznata i nezamisliva budućnost.
To je vreme koje je tek pred njima a kroz koje je naš putnik već prošao. Kroz vreme će putovati i sam Oesterheldov strip: „Eternaut“ će imati još dve stripovske inkarnacije, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih.1 Iako ga je u drugoj crtao slavni Alberto Breccia, ona nije ostavila veliki trag. Treću pak, koju je opet crtao Lopez, čitaoci su dobili neposredno pred izbijanje vojnog puča i dolaska hunte na vlast u Argentini, sredinom sedamdesetih. Tu Oesterheld, poput svog junaka iz prvobitne priče, pokušava da upozori sunarodnike na nesreću koja im stiže u vidu diktature.
U prvoj priči, Oesterheld diktaturu prikazuje sasvim jednostavno – to je poredak u kome svi moraju da misle isto i to upravo ono isto što misli i mozak, biće, šta god… na samom vrhu hijerarhije.2 Upozorenje je, kao i Kasandrino, čitalac sad to već zna, palo na gluve uši. Dogodila se diktatura. Čitalac zna i to da je argentinska hunta bila ekstremno surova u gonjenju i kažnjavanju neistomišljenika. Majke s Plaza de Mayo, trga u Buenos Airesu, u potrazi za svojim najbližima nestalim u policijskim racijama, jezivo svedoče o zločinima hunte.
Danas znamo da je više desetina hiljada njih bačeno u more, daleko od argentinske obale. Nema tela, nema zločina, „razmišljala“ je hunta. Onda se to samo naslućivalo. U moru je, po svemu sudeći, završio i Oesterheld. I ne samo on. Policija je pogubila i četiri njegove ćerke. Preživeli su samo njegova žena i unuče. Jeste patetično, jeste možda čak i jeftino – ali je istina: Oesterheld je svojim životom i životima svojih najmilijih platio i za svoje priče i za svoja uverenja i za svoj pokušaj da živi po slobodarskoj prosvetiteljskoj meri humanosti.
Sve je to moglo biti tema za genijalnu seriju, film, štagod… Od originalne Oesterheldove priče o Eternautu do same njegove biografije ili biografija njegovih ćerki, takođe strasnih i hrabrih levičarki. Ništa od toga nismo dobili u seriji, samo jeftinu preradu žanrovskih opštih mesta.
Oesterheld je dao život iz uverenja da je zajednica slobodnih i ravnopravnih članova moguća i sposobna da preživi najveće izazove i katastrofe. Sedam decenija kasnije, po njegovom delu snima se serija koja kao da hoće da kaže da zajednice više uopšte nema i da je nije moguće ni zamisliti. Sve i da je tako, ili da autori serije veruju da je tako, makar iz pukog poštovanja, mogli su Oesterhelda i njegov strip da ostave na miru.
***
I za nas danas i ovde u Srbiji, dok gledamo gotovo pa očajnički pokušaj da se zajednica iznova izgradi, čitati Oesterhelda i o njemu, mnogo je lekovitije i poučnije od gledanja jeftinih kvaziizvoda iz njegovog dela.